Autorski tekst Bogoljuba Karića
Prošlo je dvadeset godina od 2006. godine, kada su u vreme Vlade Vojislava Koštunice naoružane jedinice policije upale u prostorije BK televizije i kompanija naše porodice.
Rušena je oprema, sečeni su kablovi i preko noći je ugašena BK televizija. Ljudi koji su do juče imali svoje radno mesto, platu i sigurnost za svoje porodice ostali su bez svega toga.
Ko je tog dana bio tamo i ko je gledao šta se dešava, dobro zna o čemu govorim.
Politički sam se suprotstavio tadašnjoj vlasti i cenu tog sukoba nisam platio samo ja.
Platili su je novinari, snimatelji, montažeri, tehničari, urednici, vozači, administrativni radnici i svi drugi ljudi koji su svojim znanjem, radom i životom gradili BK televiziju.
Izgubili su posao, platu i sigurnost svojih porodica. Mnogi su u toj kući ostavili najbolje godine svog života.
Zato taj dug nikada nisam zaboravio.
Dvadeset godina borbe za pravdu
Dvadeset godina je mnogo vremena da čovek čeka pravdu.
Razumem zato svakoga od nekadašnjih zaposlenih koji danas pita: šta je sa nama i šta je sa obećanjem?
I imam obavezu da im odgovorim.
Ovo više nije samo naša usamljena borba protiv sistema. Evropski parlament je rezolucijom pozvao Srbiju da hitno preispita spornu privatizaciju BK televizije i druge kompanije i da vrati imovinu koja je nasilno nacionalizovana i porodici Karić od tadašnje vlade — i da skine oznaku „državna tajna“ sa cele te dokumentacije. To je stav najviše zakonodavne institucije Evropske unije, zapisan crno na belo, a ne moja tvrdnja izneta u intervjuu. Sudski procesi, koji su godinama izgledali beskrajno, sada napreduju: sporovi se dobijaju jedan po jedan, presude se ređaju, i naplata štete je bliža nego što je bila u bilo kom trenutku u poslednje dve decenije.
Zato govorim samo ono što možemo da potkrepimo dokumentima.
Našu pravnu borbu vodimo pred nadležnim institucijama i sudovima i ona nije završena. Ali posle dvadeset godina borbe verujem da smo pravdi bliži nego što smo bili godinama.
A moja obaveza prema ljudima koji su radili u BK televiziji nije se promenila.
Zato danas ponovo, javno i bez ikakve ograde, kažem:
KADA ODŠTETA BUDE NAPLAĆENA, SVAKI ČOVEK KOJI JE RADIO U BK TELEVIZIJI DOBIĆE PO MILION EVRA.
To nije predizborna parola.
To nije marketing.
To nije obećanje koje dajem danas.
To je reč koju sam već dao ljudima koji su platili cenu političkog sukoba koji nije bio njihov.
I to ne nameravam da zaboravim.
„Braća Karić nisu braća Grim“
Video sam i čuo komentare: „Braća Karić ipak nisu braća Grim.“
Ne ljutim se.
Posle dvadeset godina čekanja, ljudi imaju pravo i da sumnjaju, i da pitaju, i da traže dokaze.
Previše smo se u Srbiji naslušali obećanja koja su ostala samo reči na papiru.
Ali ja imam obavezu da odgovorim.
Ne tražim od bivših radnika BK televizije da veruju u bajke. Tražim da sude po dokumentima, sudskim postupcima i, na kraju, po onome što će biti urađeno.
Obećanje koje sam dao nisam zaboravio.
I neću ga zaboraviti.
Ja vas nisam zaboravio
Zato pozivam sve nekadašnje zaposlene u BK televiziji da nam se jave, ažuriraju svoje kontakt podatke i ostanu u vezi sa nama.
Želim da budemo spremni za dan kada se steknu uslovi za isplatu.
Ne posle mesec dana.
Ne posle godinu dana.
Nego odmah.
Dvadeset godina ste čekali. Dovoljno je.
Sećam se redakcije, studija, kamera, smena i ljudi koji su svakoga jutra dolazili na posao i zajedno gradili jednu od najprepoznatljivijih televizija tog vremena.
Niste vi bili kolateralna šteta.
Bili ste ljudi koji su imali porodice, decu, kredite, planove i budućnost.
I zato ovu borbu nikada nisam smatrao samo svojom.
Ona je naša.
I zato, kada pravda bude zadovoljena, želim da svako od vas može da kaže:
„Čekali smo dvadeset godina — ali Bogoljub Karić nije zaboravio svoju reč.“ A kada pravda konačno stigne, pobeda neće biti samo moja niti samo porodice Karić.
Biće naša. Zajednička.
