Crkvene knjige, posebno one nastale u vekovima pre pronalaska štampe ili u periodu rane štamparske delatnosti, predstavljaju mnogo više od pukih verskih tekstova. One su primarni izvori naše pismenosti, istorije jezika, umetnosti iluminacije i tiha svedočanstva o duhovnom životu našeg naroda. Restauracija i konzervacija ovih knjiga nisu samo tehnički postupci – to je čin očuvanja identiteta jednog naroda. Knjige nisu samo nosioci informacija; u ovom slučaju one su artefakti. Zato se ovi složeni procesi obavljaju u ovlašćenim laboratorijama.
Mnoge rukopisne i stare štampane knjige su ukrašene minijaturama i inicijalima koji predstavljaju vrhunska umetnička dostignuća svog vremena. Očuvanje ovih pigmenata i crteža direktno utiče na naše razumevanje vizuelne kulture srednjeg veka i ranog novog veka. Osim toga, tu su i dragoceni zapisi na marginama, koje je potrebno pažljivo tretirati da se ne bi izgubili.
Stare knjige su izložene konstantnoj „borbi“ sa vremenom. Organski materijali, poput kože i papira, podložni su kiselinskoj degradaciji, uticaju svetlosti koja bledi pigmente, kao i promenama temperature koje mogu izazvati pucanje poveza. Nepravilno čuvanje u vlažnim crkvenim riznicama kroz vekove često je dovodilo do nepopravljivih oštećenja. Proces konzervacije i restauracije tretira knjigu kao složeni organizam koji se sastoji od papira (ili pergamenta), mastila, pigmenta, lepka i poveza.
Konzervacija ima za cilj zaustavljanje procesa propadanja materijala. Ona podrazumeva čišćenje, stabilizaciju pH vrednosti papira, zaštitu od bioloških agenasa (plesni, insekata) i obezbeđivanje adekvatnih uslova čuvanja, kontrolu vlažnosti i svetlosti. Cilj je da se predmet ostavi u stanju u kakvom je zatečen, sprečavajući dalje propadanje. Restauracija podrazumeva intervencije koje vraćaju knjizi funkcionalnost i estetski izgled koji je bio narušen vremenom- reparaciju oštećenih listova, povezivanje rasutih stranica i njihovo prošivanje, reparaciju oštećenog poveza. U najvećem broju slučajeva povez se sastoji od drvenih ploča presvučenih kožom, sa intarzijama, zlatotiskom, ukrasnim šnalama.
Stare rukopisne knjige su često rađene za potrebe vladara, dugo su prepisivane i imale su ukrase od dragog kamenja i plemenitih metala. U savremenoj etici, restauracija se sprovodi minimalno i uvek mora biti reverzibilna, kako bi buduće generacije imale mogućnost da primene naprednije tehnologije bez oštećenja originala.
Ulaganje u ovu oblast je ulaganje u stabilnost sopstvene kulture. Bez ovih knjiga, naša istorija postaje fragmentirana i podložna interpretacijama koje ne počivaju na materijalnim dokazima. Stoga, briga o starim crkvenim knjigama ostaje jedna od najvažnijih kulturnih misija savremenog društva, koja zahteva strpljenje, visoku stručnost i, iznad svega, duboko poštovanje.
