Ona se razbolela juna 2024. od ulceroznog kolitisa, a posle mesec i po dana bolest je toliko napredovala da je zahvatila čitavo debelo crevo i dobila je toksični megakolon, bolest koja usmrti 99 odsto pacijenata u svetu i kod nas.
Dimitrijević je za agenciju Beta kazala da je do leta pretprošle godine bila odličnog zdravlja, da je radila kao lekar na eksukurzijama i kao profesor na određeno vreme u Srednjoj medicinskoj školi, ali se onda preko noći sve promenilo.
„Dan pre nego što sam se razbolela bila sam u teretani, trčala, vežbala, odradila sam ceo trening… Ujutru sam se probudila sa bolovima u stomaku i pojavila mi se krv u stolici“, kazala je Dimitrijević.
Odmah je otišla na Kliniku za gastroenterologiju, ali, kako je kazala, sa te klinike su je tri puta vraćala kući i primili su je na bolničko lečenje tek kada se javila četvrti put.
Rekla je da su joj dali terapiju i da su je otpustili na kućno lečenje iako je, kako je navela, sve vreme imala jake bolove u stomaku i krv u stolici.
„Toliko sam bila loše da sam morala da zovem Hitnu pomoć, a oni su najpre pomislili da je u pitanju neka infektivna bolest pa su me prevezli na Infektivnu kliniku, a otuda su me prebacili na gastroenterologiju“, izjavila je Dimitrijević.
Pošto joj se stanje nije popravljalo krenula je sa priprema za biološku terapiju i u danu kada je trebalo da primi tu savremenu terapiju dobila je toksični megakolon.
„To je upala debelog creva koja zahvati ceo taj organ zbog čega se proširi i može da pukne. Da nisam hitno operisana, to bi se dogodilo i preminula bih od sepse. Morali su da mi izvade celo debelo crevo i postave stomu“, kazala je Dimitrijević.
Na žalost, dodala je, tu nije bio kraj njenim mukama, već početak nove agonije zbog toga što je upala zahvatila i tanko crevo.
Život joj je, kazala je, „visio o koncu“ i direktor Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju Radmilo Janković i lekari te klinike su se „lavovski“ borili da je spašavaju sve vreme između operacija koje su usledile.
„Zbog upale tankog creva morala sam još ti puta na operacije. Drugi i treći put operisana sam u Nišu, a četvrta operacija bila je u Beogradu. Za samo 20 dana bila sam operisana četiri puta. Bila sam mnogo loše i fizički i psihički, molila sam se Bogu da umrem“, kazala je Dimitrijević.
Prema njenim rečima, posle četvrte operacije vratili su je iz Beograda u niški Klinički centar, i tada je morala da uči ponovo da hoda, jer su joj od dugog ležanja mišići atrofirali, a zbog toga što je hranu dobijala samo venozno, imala je manje od 50 kilograma.
„Tokom pete operacije mi je spojena rana koju sam imala sve vreme na stomaku zbog dreniranja, a stomu sam imala i dalje. Kada sam se oporavila od te operacije tek onda sam mogla kući. Na bolničko lečenje primljena sam krajem juna, a otpuštena sam iz bolnice 14. oktobra“, rekla je Dimitrijević.
Po izlasku iz bolnice, kazala je, osećala se dobro, ali, zbog stome, nije mogla da nastavi da radi na terenu kao lekar.
„Nosila sam stomu godinu dana i osam meseci i onda je profesor Goran Stanojević, direktor Klinike za kolerektalnu hirugiju u Nišu preuzeo rizik da me ponovo operiše i uradi ileoanalnu anastomozu, takozvani „J-pouch““, rekla je.
Reč je, kako je navela, o operaciji tokom koje se tanko crevo povezuje sa rektumom i analnim otvorom i tanko crevo preuzima funkciju debelog creva“-
Pravilo je, kazala je ona, da hirurg koji je postavio stomu postavlja i ileonalnu anastamozu jer ima uvid u to šta je tokom prethodne operacije uradio, međutim lekar iz Beograda nije hteo da je operiše iz samo njemu znanih razloga, pa je to uradio profesor Stanojević.
„Reč je o veoma rizičnoj i komplikovanoj operaciji koja je sama po sebi veoma teška, a posebno teška za hirurga koji nije pacijenta prethodno operisao, kao što je to bilo u mom slučaju. Operacija je trajala šest, sedam sati i odlično je protekla mada je toliko toga moglo da se iskomplikuje“, rekal je.
Doktor Stanojević, kako je navela, je učinio jedno vrlo hrabro delo i beskrajno mu zahvalna na tome jer neće živeti nadalje sa stomom.
Kazala da je tokom te teške operacije, 12. januara ove godine, morala da bude postavljena takozvana protektivna stoma, koju joj je Stanojević skinuo 1. aprila, tokom poslednje, sedme operacije koju je imala.
„Vratila sam se u normalan život, iako je i stoma jedan vid normale, ali sam ipak ja na ovakav život navikla. Nisam se rodila sa stomom. Presrećna sam zaista. Mogu da potražim posao i da nastavim da radim kao lekar“, istakla je Dimitrijević.
Ona je kazala da je konačno odahnula i njena majka koja joj je sve vreme u protekle dve godine bila neverovatna podrška i „lek za dušu“ u najtežim trenucima.
Direktor Klinike za kolorektalnu hirurgiju rekao je za agenciju Beta da je radio i ranije operacije ileoanalne anastomoze, ali da je Hadži Aleksandra Dimitrijević najmlađa pacijentkinja kojoj je uradio tu operaciju.
„Brinuo sam kako će proteći operacija jer je vrlo hirurški komplikovana i nezvesna. Nije mi bilo lako da donesem odluku da je operišem. Pripeme za operacije su trajale više dana (…)“, istakao je Stanojević.
