O tome, kroz konkretne primere iz EPS-a, Kolubare i „Kolubara usluga“, za portal Pravo u centar govori advokat Ivan Todorović, član tima „Pravo na pravdu“ i odbornik Demokratske stranke u Lazarevcu. U razgovoru podseća na slučajeve Dragoslava Ljubičića, Vesne Lakićević i Gorana Perišića, navodeći da su Ljubičić i Lakićević vraćeni na posao po privremenoj meri, dok Perišić i dalje čeka odluku apelacije. Ti primeri, kako ocenjuje, pokazuju da pritisci na zaposlene nisu izuzetak, već mehanizam kojim se kažnjava neposlušnost i održava politička kontrola nad ljudima koji žive od svog rada.
Deo zaposlenih, kaže, drži se u stalnoj neizvesnosti preko aneksa ugovora koji se obnavljaju na svaka dva meseca, pa ljudi ne znaju ni gde će raditi ni pod kojim uslovima će ostati na poslu. U takvom sistemu, nesigurnost prestaje da bude posledica loše organizacije i postaje sredstvo upravljanja ljudima.
Pritisci u „Kolubara uslugama“
Slučaj „Kolubara usluga“ i direktorke Maje Prodanović sagovornik vidi kao ilustraciju načina na koji se, godinama unazad, urušavaju lokalne institucije. Kako navodi, u njenom slučaju sporna je i zakonitost postupanja, i sama funkcija na kojoj se nalazi, ali i pitanje obrazovanja, stručnosti i ispunjenosti uslova za rukovođenje javnim preduzećem. Kao poseban problem izdvaja praksu dovođenja kadrova iz Uba i drugih sredina na ključne funkcije, dok se lokalna zajednica zaobilazi, a stručnost potiskuje u korist političke podobnosti.
„To je postao model upravljanja u kojem su partijska pripadnost i lojalnost važniji od znanja, odgovornosti i interesa građana Lazarevca“, poručuje.
Slični obrasci, dodaje, prisutni su i u EPS-u i Kolubari, gde se pritisci sprovode kroz premeštanja zaposlenih na druga radna mesta ili upućivanje na udaljenije lokacije, formalno pod obrazloženjem „potreba posla“. Iako takve odluke na papiru mogu delovati pravno uredno, njihov stvarni efekat je, kako ocenjuje, kažnjavanje i zastrašivanje zaposlenih.
Slučaj Predraga Milovanovića
Posebno mesto u razgovoru zauzima slučaj Predraga Milovanovića, zvanog Mošika, koji opisuje kao gotovo školski primer pokušaja da se protiv zaposlenog konstruiše osnova za otkaz.
„Slučaj je od početka postavljen na politički teren“, kaže, govoreći o incidentu koji se, kako navodi, navodno dogodio u Darosavi.
Za tvrdnje da je Vladimir Marjanović, koga označava kao aktivistu SNS-a, tom prilikom zadobio povrede, tvrdi da ne postoji neposredan materijalni dokaz. Navodi da je Marjanovića najpre pregledao ortoped u Aranđelovcu, dok su povrede konstatovane tek 24 sata kasnije u Lazarevcu, na pregledu kod oftalmološkinje Maje Petrović Vićentijević, za koju tvrdi da je aktivistkinja SNS-a.
„Upravo taj sled događaja dodatno otvara sumnju da je čitav slučaj od početka vođen van pravnog, a unutar političkog okvira“, ocenjuje.
Dodaje i da je Milovanović, iako na godišnjem odmoru, ipak došao na posao jer „nije imao ko drugi da radi“ i posao je morao da bude završen.
Oko 40 minuta nakon dolaska na posao, po Milovanovića dolazi policijska patrola. Kako se navodi, on tada prvo obaveštava direktora da mora da pođe sa policijom, a zatim i svoje pretpostavljene. Drugim rečima, tvrdi se da nije samovoljno napustio radno mesto, već da je otišao po zahtevu državnog organa i da je o tome uredno obavestio nadređene.
Tu, prema njegovim rečima, počinje drugi deo postupka protiv njega. Posle njegovog odlaska organizovana je navodna provera prisustva alkohola i drugih supstanci, ali Milovanović više nije bio na poslu jer je već bio u policiji. Upravo je ta činjenica, tvrdi, kasnije iskorišćena da se u zapisniku navede da su drugi radnici bili dostupni proveri, dok je Predrag Milovanović navodno „pobegao“, što je potom poslužilo kao osnov za upozorenje pred otkaz.
Dodatnu sumnju, kaže, izaziva i to što je upozorenje o postojanju razloga za otkaz u jednom trenutku bilo upućeno pogrešnoj osobi sa sličnim imenom i prezimenom, pa je tek naknadno ispravljeno i dostavljeno Milovanoviću. To, prema njegovoj oceni, pokazuje koliko je ceo postupak bio proizvoljan i neozbiljan.
Milovanovićev punomoćnik je zatim dostavio dokaze koji, kako se navodi, jasno ukazuju na to da on nije mogao da bude na radnom mestu u trenutku kada je navodno trebalo da se podvrgne proveri. U razgovoru se pominju dnevni izveštaj iz Policijske stanice Lazarevac, potvrda o pravima privedenog lica, kao i rešenje o zadržavanju iz Policijske stanice Aranđelovac. Time je, prema iznetim tvrdnjama, potvrđeno da se Milovanović nalazio u policijskom postupanju, a ne da je pobegao sa posla.
Isti obrazac i u privatnom sektoru
Pritisci, upozorava, ne završavaju se na javnom sektoru. Isti obrasci postoje i u privatnom sektoru, gde su radnici takođe izloženi pritiscima, mobingu i otkazima, samo sa manje vidljivosti u javnosti.
Kao primer navodi firmu IGB, uz ocenu da su i tamo radnici ostajali bez posla kroz formalne mehanizme poput proglašavanja tehnološkog viška, dok je stvarna pozadina, kako sugeriše, mnogo šira i povezana sa načinom na koji se radna prava uopšte tretiraju.
„Nije prihvatljivo praviti razliku između radnika u javnom i privatnom sektoru — svako ko trpi nezakonit ili politički motivisan pritisak mora imati kome da se obrati“, poručuje.
Tim „Pravo na pravdu“
U tom kontekstu govori i o radu tima „Pravo na pravdu“, naglašavajući da ga ne čine samo politički aktivni ljudi, već i advokati koji su pristali da deo svog vremena, znanja i energije stave na raspolaganje građanima. U timu su, pored Ivana Todorovića, i advokati Stefan Beljić, Rade Joksimović, Filip Šemić, Lazar Reb i Nikola Petrović.
Upravo postojanje ovakve pravne mreže, kako ističe, važno je za ljude koji trpe pritiske, jer im daje mogućnost da znaju da nisu sami i da imaju kome da se obrate kada ostanu bez zaštite institucija.
„Suština je da ljudi moraju da znaju da pritisak postoji, da imaju kome da se obrate, da u tom trenutku mogu da dobiju pravnu zaštitu i da se sve to iznese u javnost“, poručuje.
Javnost je, smatra, važan deo zaštite, jer kada slučajevi izađu pred građane, mnogo je teže sprovoditi pritisak tiho i bez odgovornosti.
Krivične prijave i zahtev za odgovornošću
Na kraju razgovora poručuje da slučajevi o kojima govori neće ostati bez pravnog odgovora. Navodi da će protiv odgovornih biti podnete krivične prijave i da mora da postoji jasan pisani trag o svemu što se dešava zaposlenima koji odbijaju političku poslušnost ili pokušavaju da sačuvaju elementarno dostojanstvo na poslu.
Po njegovim rečima, takvi postupci možda traju dugo, ali od borbe za odgovornost ne sme da se odustane.
