Jer nije više pitanje pobednika i gubitnika. Pitanje je: da li još uvek imamo izbore?
Izborni dan koji ne liči na demokratiju
Mionica je u nedelju postala simbol nečega mnogo većeg od lokalnih izbora. Snimci na kojima se vidi grupa ljudi zatvorena u kafiću sa paralelnim biračkim spiskovima, dok ispred lete flaše, kamenice i stolice – nisu samo incident. To su posledice sistema u kojem institucije više ne glume ni neutralnost, a nasilje postaje rezervni alat za kontrolu rezultata.
Građani su gledali kako se partijska struktura brani kao da je u pitanju opsada – ne dozvoljavajući čak ni da osnovne izborne procedure prođu bez sumnje. A policija? Prisutna, ali ne u funkciji zaštite prava, već zaštite poretka.
Negotin i Sečanj – ista priča, bez kamera
U Negotinu i Sečnju nije bilo nasilja, ali jeste bilo svega ostalog: pritisci, zastrašivanja, pozivi i kontrole izlaznosti. „Tišina“ tamo ne znači da je sve bilo u redu – samo da nije snimljeno.
U svim opštinama videli smo isti obrazac – pažljivo organizovan sistem u kojem se građani tretiraju kao objekti, a ne kao slobodni birači. U kojem je pobeda unapred pripremljena, a izbori svedeni na tehnički zadatak.
Ako je ovo lokalno – kako će izgledati nacionalno?
Ako ovakav aparat sile, manipulacije i straha mora da se pokrene zbog izbora u Mionici – šta nas onda čeka na republičkim izborima?
Vlast zna da kontrolisani izbori više ne garantuju kontrolisane ishode. I zato sada svedočimo prelasku na brutalnije metode: kombinaciji stranačke lojalnosti, institucionalne podrške i, nažalost, kriminalnih struktura. I sve to – zbog opasnosti da volja naroda jednog dana ipak prevagne.
I zato: Mionica nam je rekla sve
Rekla nam je da se sistem više ne oslanja na ubedljivost, već na silu. Da se poverenje više ne gradi, već se strahom zamenjuje. I da izbori – čak i kad se formalno održe – više nisu garancija demokratije.
Ali Mionica je pokazala i nešto drugo: da i u najmanjoj opštini ljudi više nisu spremni da ćute. Da građani reaguju, da posmatrači snimaju, da komšije više ne okreću glavu.
U zemlji gde se svi nadaju da će „neko drugi“ nešto promeniti – to je, možda, najbolja vest koju smo mogli da dobijemo.
