Stragari, jul 1971. — Tog kobnog jutra, Šumadija je bila zavijena u crno. Na železničkoj stanici Semizovac kod Sarajeva dogodila se jedna od najstrašnijih nesreća u istoriji školskih ekskurzija u bivšoj Jugoslaviji. Putnički voz Beograd–Ploče, u kojem su se nalazili učenici Osnovne škole „Julijana Ćatić“ iz Stragara, udario je teretni voz. U nesreći je poginulo 17 osoba, među njima 14 učenika, njihov nastavnik Zlatomir Ivanović i još dvoje odraslih.
Deca su bila na svom prvom putovanju ka moru, uzbuđena i radosna. Nesreća se dogodila pred zoru, a prema svedočenjima preživelih, sve se odigralo u trenucima — vrisak, jauk, lom metala. Učiteljica Veroslava Ivanović, koja je preživela, proglašena je za heroja, jer je satima izvlačila decu iz smrskanih vagona, ne znajući da su među njima i njena deca.
Sećanje koje traje i koje bledi u isto vreme
U Stragarima, sećanje na ovu tragediju nikada nije izbledelo u srcima meštana. Na lokalnom groblju podignut je spomenik 14 đaka i njihovom nastavniku, koji je decenijama bio mesto tihe tuge i poštovanja. Svake godine, meštani, bivši đaci i porodice okupljaju se da polože cveće i zapale sveće.
U aprilu 2025. godine, grupa maturanata i studenata koja je pešačila od Aranđelovca do Kraljeva zaustavila se u Stragarima da oda počast stradalima. Pored odavanje pošte stradalim učenicima, oni su kod spomenika Tanasku Rajiću, položili cveće i održan minut ćutanja.
„To nije samo lokalna tragedija. To je opomena svima nama da nikada ne zaboravimo odgovornost koju imamo prema najmlađima,“ rekao je jedan od organizatora memorijalne šetnje.
Spomenik koji propada
Međutim, uprkos dubokom značaju koji ova tragedija ima za lokalnu i nacionalnu istoriju, spomenik se ne održava. Pored propalih stepenica, sve je zaraslo u korov. Postavljene su nove svetiljke, ali su šetačke staze uništene, grobnice napukle, a sam spomenik koji je postavljen na vrhu brda je potpuno obrastao i šipražje i korov.
Zapuštenost spomenika ne govori samo o nemaru — ona govori o kolektivnom zaboravu. U vremenu kada se istorija sve češće svodi na datume i formalnosti, ovakva mesta podsećaju da sećanje mora biti živo, negovano i dostupno.
Ekipa portala „Pravo u centar je posetila ovaj memorijalni centar i zatekla posetioce koji su rođeni u tom kraju, ali više ne žive u Stragarima. Dragutin Kalanović je doveo sina da mu pokaže znamenitosti kraja u kome je rođen i odrastao, a Draga Aćimović – Čuljković je u došla da natoči vode sa izvora koji se nalazi u podnožju spomenika, jer je njena dedovina u blizini. Draga je pokušala da pokrene neke inicijative da se barem na česmi postavi spomen ploča, ali bezuspešno. Ona odgovornost pronalazi u lošoj postavci nesposobnih ljudi u toj mesnoj zajednici koji nisu uradili ništa kako bi održavali ovaj spomenik i obeležje na jednu od najvećih tragedija u bivšoj Jugoslaviji.
U nastavku pogledajte intervjue sa ovim judima koji i pored svega imaju želju da nešto urade za svoj rodni kraj.
Sećanje kao odgovornost
Tragedija iz Stragara ostaje duboko urezana u kolektivno pamćenje Srbije. Deca iz Stragara nisu samo žrtve — oni su simboli nevinosti, nade i opomene. Ali sećanje nije samo emocija — ono je i odgovornost. Odgovornost da se spomenici ne pretvore u ruševine, da se priče ne izgube, i da se tragedije ne ponove.
U vremenu kada se često zaboravlja prošlost, ova nesreća podseća na krhkost života, snagu zajednice i važnost trajnog sećanja.
