Njegova supruga Milica za „Pravo u centar“ tvrdi da je u pitanju klasična nameštaljka. Nikola, kaže ona, tog dana nije napadao nikoga – naprotiv, pomagao je povređenima. Dok su oko njih padale suzavac bombe, on je ispirao oči ljudima koji su se gušili i jedva disali. Nekoliko dana kasnije, policija mu dolazi na kućnu adresu. Pošto ga nisu zatekli kod kuće, odvode ga sa posla – i od tada mu se život pretvara u pakao. Najpre 48 sati pritvora, zatim odluka o produžetku na 30 dana, pod optužbom za delo za koje je zaprećena kazna od 10 godina do doživotne robije.
Milica navodi da je „prepoznavanje“ bilo sramota za pravosuđe. Dodaje i da su uslovi u pritvoru nehumani, što je i sama videla tokom posete. Njena molba građanima da dostave snimke incidenta otvara novu dilemu – ko će se usuditi da preda telefon na veštačenje, znajući kako sistem funkcioniše?
Danas, ispred zgrade novosadskog suda, Milica je stajala zajedno sa porodicama drugih uhapšenih mladića, mahom dvadesetogodišnjaka. Njihova poruka je jasna: nije svako ko pomogne zločinac, a nije svako ko sudi – pravedan.
Slučaj Nikole Vujičića pokazuje kako se u zemlji straha i kontrole granica između građanske solidarnosti i državne represije briše u trenutku – i kako čovek koji pomaže može preko noći postati „pokušaj ubistva“.
