Ivana Nedeljković, glumica i upravnica Puls teatra rekla je, posle predstave da je „politički teatar sveprisutan, od antičke Grčke pa ovamo, samo je pitanje kako ga percipiramo“.
„Nisu se svi politički slagali sa Dimitrijem Tucovićem, ali ono što je sigurno je da je on uvek kada je trebalo bio na braniku svoje otadžbine. Volela bih da se to dešava i sada, da sve naše nesuglasice ostavimo iza sebe, a da budemo na braniku otadžbine, da sledimo Dimitrijev put. Sinoć sam to rekla o Magi, sada ću o Dimitriju Tucoviću. Prosto smo zaboravili veličine, njihova dela. Setimo se kako su prošli Živojin Mišić, Radomir Putnik ili Milutin Bojić. Započeli smo je u periodu kada su počinjali protesti i naravno da je sve što se dešavalo u našoj zemlji je dodatno uticalo na našu energiju, našu snagu i entuzijazam da čvrsto stanemo iza ovog komada.”
Lazar Maksić, glumac objasnio je da su slutili da se predstava neće baviti biografskim detaljima.
„U procesu smo se upoznavali sa likom, delom i životom Dimitrija Tucovića, tadašnjim političkim prilikama. Tekst je došao posle sigurno mesec dana istraživačkog rada, gde smo se dobro natopli idejama i uneli naša privatna saznanja i neznanja. U mom slučaju neznanja, jer sam 1987. godište i nema Dimitrija Tucovića u udžbenicima istorije ili ga ima u jednom kraćem pasusu. U odnosu na današnje vreme, mislim da bi njegove ideje bile lekovite.”
Jelena Cvijetić, glumica koja je devedesetih otišla iz Užica, naglasila je da joj je „uvek divno na sceni užičkog pozorišta“.
„Otišla sam iz Užica 1999. godine. Današnja publika se verovatno slabo seća, ali meni je uvek drago. U ovoj predstavi igram dve uloge – lik iz prošlosti i lik iz sadašnjosti, oba stvarna. Bolno stvarna. Prvi lik je Spasenija Cana Babović, heroja iz Drugog svetskog rata, Lazarevčanke koja je potpuno zaboravljena, bez koje mi glumci ne bismo imali gde da radimo, jer je sagradila naše pozorište. Ona je bila sledbenica politike Dimitrija Tucovića. Drugi lik je lik žene iz sadašnjosti, koji predstavlja sve slične situacije koje se dešavaju i tipove ljudi kojima se te stvari najviše dešavaju. Taj kontrast je užasno jak, te dve krajnosti na sceni izgledaju stravično.”
Uglješa Spasojević, glumac objasnio je prednosti igranja predstave pred manje gledalaca.
„Mi smo se trudili da sa publikom budemo prisni, ali da se ona ne oseća neprijatno. Iako verujem i voleo bih da se ljudi koji beže od stvarnosti osete neprijatno, to je po meni osnovni cilj ovakvog prostora. Da se ja pitam, bili bi još bliže. Nemam problem ni da mi ljudi “sede u krilu”, sve što smo hteli da kažemo – rekli smo na sceni. Publika je rekla svojim reakcijama – i oni koji su ćutali, i oni koji nisu došli da gledaju. Cela Srbija treba da pogleda ovu predstavu, da čuje za nju i treba da duboko svi razmislimo koje korake treba da preduzimamo dalje.”
Branimir Ranđelović, glumac, istakao je jedan od posebno teških delova predstave.
“Što se tiče Ribnikara i dečaka, svima dobro poznatog, mislim da tu nema mnogo priče. Reditlj je rekao i ja se slažem da je to najtužniji, najružniji, najtragičniji događaj u istoriji možda čovečanstva, a sigurno kod nas. Ova predstava bez toga nije mogla da prođe. To je nešto utkano u DNK svih nas. Nažalost.”
Sa njim je saglasan i glumac Aleksandar Trmčić.
“Potpuno je jasno zašto je Ribnikar tu. Mislim da je sve to bio okidač kod Zlatka da uradi ovakvu predstavu. Mislim da to pogađa ako ne 100 posto, onda 99,99 odsto ljudi u ovoj zemlji. Mi decu lečimo SMS porukama, a plaćamo neke Ćacilende iz naših džepova
