Lazarevac – Pismo podrške samoorganizovane grupe studenata u blokadi

PISMO PODRŠKE

Dragi prijatelji, advokati, prosvetari, srednjoškolci, radnici, a pogotovo radnici Kolubare koji istorijski uživate status borbe za slobodu i svi koji ste ovih meseci bili uz nas.

Prošli smo mesece borbe koji su nas oblikovali, testirali našu volju i učvrstili našu odlučnost. Mnogi od nas izgubili su vreme, novac, mir – ali ne i nadu. Dok pojedinačno osećamo teret, zajedno osvajamo ono što nema cenu: pravdu, dostojanstvo, budućnost.

Ova borba nije samo trenutak u istoriji, već priča koja će se prepričavati. Priča o ljudima koji nisu poklekli pred nepravdom, koji nisu dozvolili da ih strah i umor slome. Priča o vama. O nama. O narodu koji je ustao, stisnuo pesnice i rekao: „Dosta je.“

Sada je trenutak kada reči više nisu dovoljne, kada se od nas traži nešto više. Vreme je da svako pokaže gde stoji, da se naš glas čuje ne samo kroz reči, već i kroz ono što činimo. Snaga je u koracima koje preduzimemo, u odlukama koje donesemo, u jedinstvu koje gradimo. Neka ovo bude poruka koja će se pamtiti. Neka ovo bude trenutak koji će svedočiti o tome da smo stajali jedni uz druge, bez obzira na godine, na posao, na ulogu u društvu. A i koliko dugo čovek može da trpi? Koliko puta može da zažmuri pred nepravdom, da se nada da će sutra biti bolje, da će neko drugi povući prvi potez? Koliko dugo možemo da stojimo u mestu, dok nam uzimaju sve – vreme, novac, život?

Znamo odgovor. Više ne možemo.

Nije ovo obična borba. Ovo nije još jedan trenutak koji će se zaboraviti. Ovo je granica, poslednja linija koju nismo spremni da pređemo, ali koju su oni već prešli. Granica između onoga što imamo i onoga što nas teraju da se pretvorimo – uplašene, ponižene, umorne.

Ali mi nismo umorni. Mi smo budni. Mi znamo šta znači biti čovek, šta znači stajati uz svoje, šta znači reći „ne“ i ostati pri tome. Danas nije vreme za reči. Danas je vreme za tišinu koja će odjeknuti glasnije od bilo kakvog uzvika. Za prazne ulice, za zaustavljene mašine, za ruke koje neće raditi za one koji nas gaze.

Danas nije pitanje hoćeš li ili ne. Danas je pitanje – dokle? Dokle ćeš čekati? Dokle ćeš trpeti?

Jer sada nije važno ko smo pojedinačno. Važno je šta smo zajedno. Uz vas. Do kraja. Svi zajedno. Svi u ovome. Svi dobijamo.“